Centar za humanu politiku (CHP) saopštio je da je Republici Srpskoj potreban jak predsjednik Vlade, koji ima rješenja za nagomilane probleme u javnim preduzećima, a ne, kako navode, „još jedan Radovan nejaki“.

I bi kako čovek dragan reče. U zadnji čas je poslata reformska agenda i spašeno (za sada) 110 miliona. Pre toga nam je taj isti čovek otkrio i da se neka ovlašćenja prenose. Ne zna dragan više zato što je vidovit, nego zato što institucija nema. U ovom entitetu su one u jednom, sada već bivšem, prvom čoveku, a on sa draganom, u četiri oka, završava stvari. 

„Neka sve propadne ako nismo na vlasti. Pamet u glavu i čepove u uši. Koliko god da zvoni, ne javljajte se na telefon“, davao je šef instrukcije staši i srđanu. Njihovo apstiniranje nas je koštalo 220 miliona, sa tendencijom da bude i više jer nisu usvojili reforme za plan rasta. Kao da to nije ništa, luka nas je obavestio  da je preduzeće koje vodi više potrošilo nego privredilo. „Strujno kolo se okreće- nekad sam u plusu, a sad ste 30 miliona u minusu. Imali ste sreće što sam direktor baš ja. Da je drugi vodi, minus bi bio mnogo veći“, objašnjavao je zadovoljan sopstvenim učinkom. 

I petao kad ga obore, maše krilima i diže prašinu, a da neće plećata persona poznata i kao metar preko leđa. Kad se slegne, biće jasno da je sve samo predstava, jeftin trik, da je baja još od onomad bivši, kao što smo i rekli.

Šta ti je sudbina. Nekada je bio glavni baja, a danas besposleni  deda koji je zagrebao dno kace i napravio kobajagi Vladu, samo da bi našao publiku za naklapanje. Prvi slušalac (da ne kažemo poslušnik) Savo je glumio ekspeditivnost kao da tužna poljoprivreda već tri godine ne odoleva njegovom spasavanju. Profesoricu istorije, u čije su je ruke sada dali, možda neće preživeti.

Nedavno sam u Trebinju sjedio s Nebojšom Vukanovićem. Podružili smo se ljudski uz žilavku – suočavali rezigniranost, ali i nade. Vukan ima rijedak smisao za humor pa smo se, naravno, i mnogo smijali. Sjetio sam se tada kako ispred kuće, na verandi, ima lijep žbun lavande; kada sam ima tome godina prvi put dolazio kod njega, upoznao sam i njegovu majku. Poslije smo šetali punim trebinjskim noćnim ulicama i bilo mi je drago gledati kako mu ljudi prilaze, pozdravljaju ga, grle se s njim. Vjerujte, takve stvari mnogo znače.