- Šta radi narod, upita knez Miloš Obrenović.
- Buni se.
- Steži, naredi knez.
Prođe neko vreme, Miloš ponovo upita:
- Šta radi narod?
- Ćuti.
- Popuštaj!

Ovdje je narod toliko sluđen da što više ćuti vlast sve više steže

Mogu li se studenti u Republici Srpskoj okupiti kao što su se okupili studenti u Srbiji? Koji studenti? Mogu li dići glas i tražiti ono što svakome od nas pripada? Koji glas? Mogu li dignuti bar nijemo pesnicu i stajati tako pola sata svakog dana ćutke prkoseći onima koji su ponizili i uvrijedili sve koji nisu dio zvaničnog algoritma? Koju pesnicu? Mogu li staviti potpis na neku inicijativu, proglas, poziv? Koji potpis?

Poštovani čitaoci, dugo sam razmišljao šta napisati u kolumni na današnji dan, 33. rođendan Republike Srpske.

Ne treba Bakir. Ne treba ni Bećirović. Ne trebaju Zukan Helez i Isak Ramo. Ne trebaju strane sudije, visoki predstavnik, američki ambasador. Ne treba Ustavni sud BiH, ne treba Sud BiH, ne treba Tužilaštvo BiH. Ne trebaju apelacije, ne trebaju revizije, ne trebaju inicijative. Ništa sa ovog spiska ne treba da bismo vidjeli kakvi smo i kakvi su oni koji nas vode. Dovoljno je tek deset centimetara snijega. Negdje koji centimetar manje, negdje koji centimetar više, ali u prosjeku je to mjera našeg jada.

Godinu privodimo kraju. Za razliku od prethodnih, ove ponešto stiže na naplatu. Možda smo jedina zemlja čiji je ministar bezbednosti sada i doslovno na bezbednom- iza brave. 

Poneko je imao priliku da predstavu o propasti jednog društva i o korupciji sudstva gleda na sceni. Naime, premijera „Razbijenog krčaga“ je izvedena prošle nedelje u Banjaluci. Većina nas u stvarnom životu posmatra kako su, ne samo razbili krčag, nego prodaju i krhotine dok nas ubeđuju kako su krčazi izašli iz mode, kako nikada nisu bili u tradiciji ovog naroda, kako su oni koji istražuju šta se desilo strani plaćenici i neprijatelji naroda i tome slične gluposti. A videli smo i da se bez svakoga može. Zato, predsedniče, odmori.