„I kako sa dve babe, dve stare termoelektrane, da razvijam ovu republiku“, zavapio je perica prošle nedelje. „Samo za podmlađivanje mi treba bar pola milijarde“, rekao je.

Ostavka premijera Republike Srpske Save Minića, koju je saopštio 16. marta 2026. godine, ne djeluje kao izraz političke odgovornosti, već kao priznanje da je vrh vlasti i drugi put u kratkom roku upao u isti problem – manjak čvrstog pravnog oslonca. Minić je rekao da ostavku podnosi nakon konsultacija sa predsjednikom Republike Srpske Sinišom Karanom, kako bi se, po njegovim riječima, obezbijedili „legalitet i legitimitet“ Vlade, uz najavu da će upravo on ponovo biti predložen za mandatara.

Grafit „S Obrenom u Ligu šampiona“ godinama stoji u Doboju kao podsjetnik na jednu dobru lokalnu satiru – kratku, preciznu i dovoljno oštru da preživi sve političke cikluse. Nastao je kao ironija u vremenu kada se u gradu već osjećalo da se previše toga pokušava vezati za jednu političku figuru, jednu volju i jedan način upravljanja. Danas, kada je Sloga ponovo zakucana za samo dno tabele, taj grafit zvuči gotovo kao najtačniji opis čitave priče.

Prošla nedelja je bila u znaku starog pravila naše politike: ko ima vlast – leti. Neko avionom preko okeana, neko helikopterom na stranački sastanak, a neko iz zaborava nazad u fotelju. Oni koji zaista vrede obično ne lete – nego odlaze.

Obustava prevoza željezne rude na relaciji Omarska–Zenica nije samo privremeni zastoj jednog posla. To je ozbiljan alarm za kompletan sistem „Željeznica Republike Srpske“ (ŽRS), koji već godinama funkcioniše na ivici održivosti. Kada stane posao koji donosi najveći prihod, više se ne govori o krizi – nego o mogućem slomu cijelog sistema.

Ne bi nam teško pala silna zatvaranja prošle nedelje da imamo neka otvaranja. Ali, avaj. Nemoćna zemlja u kojoj je sve manje pogona, sa suzom u oku posmatra kako se gasi ono što je izgrađivalo. Bivše nije samo subjektivno bolje. Realno, živimo tamo gde je prošlost svetla, a budućnost nikakva.