Tačno se videlo da nam je baja u defektu. Dok je on tihovao, skoro ceo januar su ležale i institucije. A onda se vratio ljut k'o puška. „Neću se svetiti, ali ćete me zapamtiti“, poručio je. Šteta što i mi nemamo penzionerku iz Ćićevca da mu, kao Vučiću, kaže da je skrenuo na ćoravu stranu.

U Republici Srpskoj uhapšen je osumnjičeni za organizovanje ubistva u Srbiji.

- Šta radi narod, upita knez Miloš Obrenović.
- Buni se.
- Steži, naredi knez.
Prođe neko vreme, Miloš ponovo upita:
- Šta radi narod?
- Ćuti.
- Popuštaj!

Ovdje je narod toliko sluđen da što više ćuti vlast sve više steže

Mogu li se studenti u Republici Srpskoj okupiti kao što su se okupili studenti u Srbiji? Koji studenti? Mogu li dići glas i tražiti ono što svakome od nas pripada? Koji glas? Mogu li dignuti bar nijemo pesnicu i stajati tako pola sata svakog dana ćutke prkoseći onima koji su ponizili i uvrijedili sve koji nisu dio zvaničnog algoritma? Koju pesnicu? Mogu li staviti potpis na neku inicijativu, proglas, poziv? Koji potpis?

Poštovani čitaoci, dugo sam razmišljao šta napisati u kolumni na današnji dan, 33. rođendan Republike Srpske.

Ne treba Bakir. Ne treba ni Bećirović. Ne trebaju Zukan Helez i Isak Ramo. Ne trebaju strane sudije, visoki predstavnik, američki ambasador. Ne treba Ustavni sud BiH, ne treba Sud BiH, ne treba Tužilaštvo BiH. Ne trebaju apelacije, ne trebaju revizije, ne trebaju inicijative. Ništa sa ovog spiska ne treba da bismo vidjeli kakvi smo i kakvi su oni koji nas vode. Dovoljno je tek deset centimetara snijega. Negdje koji centimetar manje, negdje koji centimetar više, ali u prosjeku je to mjera našeg jada.