Nakon godina brutalne političke kampanje u kojoj je svako ko nije bezrezervno podržavao njegovu vlast bio proglašavan izdajnikom, Milorad Dodik sada iznenada poziva na "srpsko-srpski dijalog". Taj poziv nije ništa drugo do providan pokušaj spasavanja sopstvene političke kože, jer je jasno da se Dodik suočava s gubitkom kontrole i sve većim nezadovoljstvom naroda u Republici Srpskoj. Međutim, dijalog nije moguć dok se ne prizna istina: da su optužbe koje je vlast uporno ponavljala bile laži i da opozicija nije nikakav izdajnik, već politički protivnik s legitimnim stavovima.

„Šta su nam radili ovi iz Amerike“, bila je glavna tema na javnom servisu prošle nedelje. „Nije to nikakvo civilno društvo, nego izdajice i strani plaćenici“, objašnjavali su naši zvaničnici. Što će da se iznenade kad jednog dana Bogatić zakuca i na njihova vrata.

Tačno se videlo da nam je baja u defektu. Dok je on tihovao, skoro ceo januar su ležale i institucije. A onda se vratio ljut k'o puška. „Neću se svetiti, ali ćete me zapamtiti“, poručio je. Šteta što i mi nemamo penzionerku iz Ćićevca da mu, kao Vučiću, kaže da je skrenuo na ćoravu stranu.

U Republici Srpskoj uhapšen je osumnjičeni za organizovanje ubistva u Srbiji.

- Šta radi narod, upita knez Miloš Obrenović.
- Buni se.
- Steži, naredi knez.
Prođe neko vreme, Miloš ponovo upita:
- Šta radi narod?
- Ćuti.
- Popuštaj!

Ovdje je narod toliko sluđen da što više ćuti vlast sve više steže

Mogu li se studenti u Republici Srpskoj okupiti kao što su se okupili studenti u Srbiji? Koji studenti? Mogu li dići glas i tražiti ono što svakome od nas pripada? Koji glas? Mogu li dignuti bar nijemo pesnicu i stajati tako pola sata svakog dana ćutke prkoseći onima koji su ponizili i uvrijedili sve koji nisu dio zvaničnog algoritma? Koju pesnicu? Mogu li staviti potpis na neku inicijativu, proglas, poziv? Koji potpis?