Sve sami šokovi prošle nedelje. Javnost  je najpre bila zatečena otkazivanjem nekakvog samita u Neumu, a potom i kolektivnim gledanjem televizora u Trebinju. Ispalo je da u Vladi, umesto ministara, sede polaznici pačije škole. Zato su bez pogovora, u redu po dvoje,  sledili direktivu i organizovano otišli da gledaju i slušaju šta će patak reći kad metne naočare svoje.

Nakon žalbi potrošača zbog ispostavljanja računa za stanove kojima dobojska toplana nije isporučivala toplotnu energiju, izjava predstavnika lokalnog udruženja potrošača izazvala je buru nezadovoljstva. Predstavnik je, naime, stao na stranu gradske toplane, tvrdeći da je ispostavljanje računa opravdano zbog neadekvatnih zakonskih odredbi koje bi omogućile prigovore i umanjenje računa. Takođe, sugerisao je da se sačeka s ispostavljanjem računa ili da se oni izdaju kasnije.

Ako vam se čini da ste sve ovo već videli- ne čini vam se. Zato se i nismo uzbudili kada su prošle nedelje najavili nuklearni sukob i kraj sveta. Šta je jedna atomska spram armije naših parazita? Toliko smo oguglali da nam se brz kraj ne čini strašnim. Dođe više kao oslobođenje od muka.

Mediji su prošle nedelje upozorili na konje na putevima Romanije, magarca u Novom Gradu i evropske jelene na Majevici. Nisu registrovali da daleko veća opasnost preti od zveri koje haraju institucijama, što će reći društvom.

Nema te komedije i distopije koja je napisana, a da je mi na ovim prostorima nismo na koži osetili. Iz nedelje u nedelju se krećemo između Nušića, Domanovića i Orvela. Kad se sve sabere i oduzme, životinska farma nam je prebivalište. Zato i ne čudi što su u nedelji iza nas nastavili da tresu goru, ali je kaurin o(p)stao.

Živo me interesuje da li ministar Savo Minić ima neku arhivu gdje odlaže sve svoje izjave iz proteklih godina.