Nismo živi da saznamo na koji nam se Baja put sprema i kome će nas na čuvanje ostaviti u odsustvu. Više nismo u stanju da budemo sami. Osvrnemo li se, vidimo jednu prazninu. Svedočimo finansijskom, moralnom, vremenskom, pa, ako hoćete i ljudskom odronu. Za poslednjih 10 godina zemlju je napustila jedna cela Banjaluka mladih i, mahom, pametnih. Bili su suprotnost onima koji nas predvode. Zato su otišli. U stadu nisu mogli, a ostati svoj je postalo nemoguće. Nije baš da nisu upozoreni. Baja im je još pre nekoliko godina rekao: “Sve vam je džaba ako ste van sistema”.

Legenda kaže da se Francuski Kralj Sunce okupao samo dva puta u životu i to po preporuci lekara. Naše, po gabaritima najveće sunce se, samo u ovoj nedelji, nekoliko puta umilo, pralo od svega ruke, da bi po preporuci kriznog PR ( lekara ne konsultuje) vikend završio u Aušvicu, na poklonjenju žrtvama holokausta. Kao, biva, genocid priznajem, ali ne u svojoj kući.

Sve je očigledno. Niti nam ko može pomoći, niti pomoć ištemo, a, da budemo baš potpuno iskreni, nikad se ozbiljno i nismo bunili. Ugradili smo se, koliko je ko mogao. Neko je pokupovao firme, neko isisavao milione iz budžeta, a neko je dao glas za 100 maraka i tapšanje po ramenu. A kako smo radili, tako nam (je) Baja i pomogao. I nije Orban morao da dođe pa da bismo videli da živimo u privatnoj državi. Pristali smo da budemo gosti u sopstvenoj zemlji. Kome nije pravo, nek’ ide ako gde ima bolje. Upornije (ili manje mudre) u narednoj fazi će da proguta mrak. Od gostiju se očekuje da ćute i budu srećni što imaju obrok kod razgoropađenog gospodara. Ko zna kad će svanuti treći dan u kome će nezahvalnim gostima pokazati vrata.

Ako ste u septičkoj jami najvažnije je da vam ne klecnu kolena. Situacija kod nas je trenutno takva da kolena više nisu bitna. Sad je najvažnije da znamo da plivamo, dakako - sa maskom. A razmere našeg posrnuća su ogromne. To smo mogli da vidimo i u nedelji za koju bi mnogi rekli: divno što se završila. Ipak, mesta za radovanje nema. Počinje nova sedmica što znači i nova šansa za ludilo koje nas okružuje. Kao u nekom vrtlogu u kome vreme leti, a događaji se sudaraju. Mnogi nas i po glavi lupaju. Tako ošamućeni smo nekako preživeli proteklih sedam dana. Za naredne nismo sigurni.

Istina je da Međunarodna zajednica nema plan za Bosnu i Hercegovinu, ima Ambasada i zemalja koji su prijatelji i žele da pomognu da stvari u društvu profunkcionišu ali oni jednostavno ne žele da oni lično budu dio promjena, i to je sasvim normalno

Ljudski se bojati, znaju to građani koji decenijama žive u strahu, a pomoći ni odakle. Od izvora im dva putića i vode na dve strane: otići ili boriti se da noćna mora konačno završi. Može, naravno, i pod poderane političke skute voljenog vođe. Samo, od toga se neće moći ni jesti, ni piti, ni lečiti, a kamoli slava slaviti i zastavama paradirati