Ulazimo u finiš godine koju smo više preživeli nego što smo živeli. Uspeh bi bio da to konstatujemo i narednog decembra. Stigli smo dotle da više nije potaman ni onima kojima je ovo do juče bio Eldorado. Razvoj nam se dešava samo na javnom servisu. U ćorsokaku su oni koji nas brane pa su spremni da nas trampe za svoju kožu. I za bogatstvo koje su stekli derući našu, dakako. Stanje je zrelo za promenu, ali se ispod jagnjeće čapre onih koji bi sad na njihovo mesto ukazuje vučije lice. Vide četiri milijarde maraka razloga da nam se preporuče.

Nema tu više šta da se priča, otcepljujemo se. Kad smo mogli da se odvojimo od realnosti i Radovanovim (neprijatno je koliko dobro vodimo državu) očima gledamo stvarnost, što ne bismo i od normalnog sveta?! Baja je odlučio da nas konzervira, takoreći hermetički zatvori.

Sad možemo samo da zapevamo. Neki od sreće, a mnogi od muke. Jasno je da smo izduvali na svim frontovima. Od izbora su odustali i birači. Uzalud je Baja pretio da sledeće godine on neće dati da se organizuju. U Prijedoru se videlo da ljudi na njih neće ni da izlaze. Ne sa ovim kandidatima i pod ovim uslovima. Neće ljudi, ali hoće aktivisti. Nama ljudi i ne trebaju, poručuju stranački prvaci tumačeći pobedu kao potvrdu svoje politike. Poput hirurga zadovoljnog operacijom nad umrlim pacijentom.

U nedelji iza nas smo saznali da je premijer učinio sve da dođe do bejbi-buma. Usvojili su pronatalitetne mere, pa je naknada sa 48 skočila na vrtoglavih 97 maraka. Sa svoje strane, Baja je rekao da nas zapad gleda sa visine, ali da nije gadljiv na našu decu koju otimaju iz toplog gnezda mile republike.

Veslali su prošle nedelje naši kajakaši. Radišić je po Vrbasu skupljao ostatke restorana, Višković se spuštao niz nemirne vode od sindikalaca do reketaša. Baja je klizio sa ambasadorskog ručka na izaslaničku večeru. Ostatak Predsedništva se osećao potopljenim od stranaca. Jedino je Željki Cvijanović bilo lepo. U poslednje vreme ona samo putuje, kao da joj je, ne daj bože, zadnje.

Nismo živi da saznamo na koji nam se Baja put sprema i kome će nas na čuvanje ostaviti u odsustvu. Više nismo u stanju da budemo sami. Osvrnemo li se, vidimo jednu prazninu. Svedočimo finansijskom, moralnom, vremenskom, pa, ako hoćete i ljudskom odronu. Za poslednjih 10 godina zemlju je napustila jedna cela Banjaluka mladih i, mahom, pametnih. Bili su suprotnost onima koji nas predvode. Zato su otišli. U stadu nisu mogli, a ostati svoj je postalo nemoguće. Nije baš da nisu upozoreni. Baja im je još pre nekoliko godina rekao: “Sve vam je džaba ako ste van sistema”.