Došlo je vreme, poručio je Baja prošle nedelje, da se u RS sve ukine sem njega. Stvari bi se onda i formalno uskladile sa stvarnošću. Ne treba nam predsednik, višak je Skupština, pa i sam premijer je tu tek da možemo da se pohvalimo da postoji. Svi koštaju, a posao završava samo jedan čovek.

Blagostanje je, u vidu traktora, prošle sedmice stiglo u jednu višečlanu porodicu. Samohranom ocu je, sa sve izbornim stranačkim plakatom, Baja poklonio mašinu koja je za njih hleb. On, koji ne zna gde počinje, a gde se završava, jal' je lider stranke ili Predsedništva, poene skuplja na ubogoj porodici koja, vrlo je verovatno, ne bi bila u toj poziciji da nam zemlju vode oni koji o njoj brinu.

Neko je o državnom trošku leteo na more, neko je u Turskoj dobio svoju svečanu markicu, neko se nudio, a neko preispitivao svoj deo kolača u vlasti. Bilo je i onih koji su se fokusirali da nam obezbede lako letnje štivo, kao i onih koji su brojali svoje firme, valjda da vide imaju li kad i čime na odmor. Oni koji su na kraju lanca ishrane na našoj farmi, nemaju tih briga. Na njima je da stežu kaiš kako bi spojili dva kraja. Ali, ako. Navikli su. Uostalom, kako svojevremeno reče direktor jednog malog Centra za socijalni rad, da su šta znali, ne bi čekali socijalnu pomoć. Toliko i o empatiji onih koji treba da nas brane i pomažu.

“Sve ti je to jedan ciklus, takozvano kruženje novca između naših firmi, moj Radovane” započeo je Baja prošle nedelje ubrzanu obuku svog prvog saradnika kako bi mu se odužio za podršku u fijasku sa pomeranjem Dana Republike.

Bez najave, takoreći iz vedra neba, početak juna je bio fijasko za naše prvake. Iz Beograda su se vratili mokri i neshvaćeni, a balon sa pitanjem praznika dočekan je javnom iglom. Pred očima nam je puklo da su to u stvari klovnovi koji su obukli u odela i glume naše vođe. Njima ništa nije sveto, a nama više ništa smešno. Ipak, nemamo ni petlju ni snagu da ih se ratosiljamo. Čekamo neku silu - gravitacionu da sami padnu ili spoljašnju da nas oslobode.

Čudo je naš premijer. Što nam više pomaže, sve nam je teže. Što manje padamo, sve smo ugruvaniji, Ovaj najmanji BDP-a pad jedva preživesmo, a Radovan iz svog glasa vče: “Sad će svima da skoče plate, lično garantujem!”. Od ponedeljka više niko i ne diše sigurni da će posle toga malo ko preteći. Radovane, ne pomagaj, ko brata te molimo.