Potrošismo pola godine, a čini se kao da nismo makli sa mesta. I dalje nas brane, a nama sve gore, razvijaju, a mi usahli k’o planinski potok posle male hidrocentrale. U nedelji iza nas su, kao i svih prethodniih meseci, pomeni i parastosi bili udarne vesti što će reći da se ovde mnogo na život i budućnost ne daje. Sve naše nade su u prošlosti.

Šta su za novinarku i aktivisticu Vanju Stokić novinarstvo i aktivizam? Zašto najviše izvještava o migrantima i LGBT zajednici? Čemu vode najavljeni zakoni o kleveti i registru nevladinih organizacija u entitetu Republika Srpska?

Dok je nas prošle nedelje kiša morila Željka je putovala, Radovan sanjao investicije i novi zamah, a Zora solventnost. Kod nekih se, pak, stvar lomila oko savetnika.

Zajednica kojoj se nameće da je veći problem gostovanje teatra iz Sarajeva od toga da joj je nacionalno pozorište u znaku i bojama kladionice, nema mnogo razloga za optimizam. Posebno ako je bez mehanizma da se odupre takvom diktatu. Usvajaju rezolucije, takoreći besmislene dokumente, koji niti kome šta znače, niti koga obavezuju, dok nama život prolazi. Trošimo i jun, a kao da nismo makli dalje od januara. Sve po istom tragu.

Promenili smo mesec, ali ne i vreme. Iz maja u jun nas prate kiša i grmljavina, a bogami i isti likovi koji uglavnom pričaju Željkine konake. Sve neka opšta mesta i floskule. Nema čovek ništa konkretno da bi se uhvatio i rekao: "E, ovo je znak da smo krenuli nabolje".

Dok su se Sejo i Nele raspravljali ko i kako ima pravo da raspolaže zapstavštinom grupe, u Federaciji su pušenje zabranili. U ovom drugom entitetu su nezainteresovani za te stvari. Pušiti mogu svi, pričanje je problematično. Uostalom, zna se ko je uzurpirao pravo da drži banku.