Neko je slavio Trifuna, neko Dan zaljubljenih, a naši prvaci Sretenje u Beogradu. Tamo su se obreli kao statisti u predstavi koja je uključila sve - i triler i kome(n)diju i dramu. Glumci su bili neuverljivi, scenario recikliran, a publika smorena.

Samo u BiH je moguće da mi kolega napiše poruku: „ne plaćaju nam doprinose, sreća ja imam rak pa mi ovjeravaju knjižicu.”

Slabi smo na pingvine, ali ih od prošlog vikenda gledamo drugim očima. Oporavljamo se od bečkih prizora i tu sliku pokušavamo da izbrišemo iz pamćenja. Naš očaj oseća i priroda, pa je blaga prema nama. Svoje katastrofe nam ne šalje jer ceni da ćemo se i od ovih ljudskih teško odbraniti.

Znajući da smo sa ogrevom tanki, a kako bi nas zagrejali na ovom snegu i mrazu, sa ekrana je grmelo: stradanje ćemo dizati na najviši nivo! “Volimo samo one koji su mrtvi, a još više one koje su nam pobili. Što zverskije, to nam više koristi. One koji su živi, sami možemo da deremo. Ako se budu bunili, akcize ćemo uvesti i na akcize, pa da vidimo ko će duže”, poručili su nam prošle nedelje.

Ako je dvoumljenja bilo, protekla nedelja je pokazala da smo nezaustavljivi u napretku. Radovan je najavio da će za njegovog vakta i naš najmanji u regionu biti najveći. To što se čak ni Ranka sindikalka ne može “naći” sa poslodavcima, govori da će dogovor o dohotku završiti kao borba protiv kvazi-radnika. Farsastično!

U nedelji iza nas smo mogli da se uverimo da smo mi najbolji podanici, a naši gospodari najsrećniji vadari. Dok ih i u najvećim zemljama kontrolišu, pretresaju, kažnjavaju, dotle se na ovim meridijanima u pamuku čuvaju, da ih ko ne naljuti. Tamo se građani bune, a odavde u tišini odlaze. Zato su oni nigde, a mi šampioni. U depresiji, siromaštvu, korupciji i napuštanju svoje zemlje.