Jedan od prvih pesnika koga sam video, svakako prvi koga sam upoznao, s njim se družio, razgovarao o poeziji bio je Petar Pajić. To je bilo kada sam došao u valjevsku gimnaziju. Pre nego što sam ga upoznao, nisam verovao da pesnik može biti živ, a oni koji su živi za mene su više živeli u oblacima, nego na zemlji. Od njega sam prvi put čuo za mnoge savremene pesnike. Za sebe je govorio da je najsličniji Rilkeu, nisam ni slutio da ću to zapamtiti, a kamoli da ću te reči posle toliko godina citirati opraštajući se sa njim.
- Petrov otac Luka bio je pekar i verujem da je to očevo zanimanje bilo presudnije za njegovu dušu, nego Rajner Marija Rilke - kaže Bećković. - Petar Pajić se javio kao dovršen pesnik, pa je teško razlikovati koje je pesme pisao onda, a koje sada. Pa i one njegove najčuvenije stihove: “Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji!”
Tokom celog svog stvaralačkog opusa Pajić je negovao zavičajnu i nacionalnu liniju, napisavši neke od najboljih rodoljubivih stihova i pesama u 20. veku. On je, kako su govorili kritičari, čist lirik, koji na najbolji mogući načina spaja tradicionalno i moderno, istorijsko, intimno i metafizičko, težeći ka savršenstvu i besprekornom jezičkom izrazu, čistoti i harmoniji.
- Otišao je jedan od bardova srpske poezije - govori potresen književnik Milovan Vitezović. - Družili smo se do zadnjeg momenta. Njegova pesma “Srbija” je najbolja. Bila je zabranjena, a tačna do bola. I druge su mu pesme odlične, a ona koja obeležava epohu Srba na ovim prostorima je njegova “Vizantija”. Pajić je bio i pesnik ljubavi. Ostavio je veliko delo iza sebe.
Skoro da nema pesničkog priznanja, koje Pajić nije dobio, tako se, na pitanje novinara, koju nagradu još očekuje našalio:
- Nobelovu, naravno!
Opraštajući se juče od svog prijatelja i kolege, književnik Radovan Beli Marković je zaključio:
- I ponad oblaka biće svoj na svome, veliki pesnik, Petar Pajić... Iz zemlje je i ponikao nebo da dosegne, odavno se to poznalo...
OPROŠTAJ U VALJEVU
Prijatelji i porodica oprostiće se od Petra Pajića u ponedeljak na valjevskom groblju. Ali to neće biti i kraj. Pesnik je to nagovestio u svojim stihovima: “Srešćemo se (U visini), u plavoj nigdini/, gde množina/ postaje jednina./ / Kraj je kraja / početak beskraja, / nismo gosti/ samo u večnosti. / Srešćemo se/ kad se sve izbriše/ i kad senke/ ne budemo više.”
