Nagledao sam se dobrih ljudi u Doboju, i nasanjao lepih snova u kafani “Točak“.
To je bio grad Baneta Višta.
I jedne studentkinje kojoj ne pamtim ime: svaki stih je plaćala poljupcem, i verovala da se zovem Rilke!
- Žao mi što nisi Srbin, da jesi sad bi’ te poljubila u usta!
U gradu gde lipe posle ponoći hodaju glavnom ulicom, i mirišu kao maturantkinje posle prvog bala.
Osvitao sa bivšim predsednikom države!
- Situacija je krajnje složena! – pričao pred jutro, i vikao:-jebeš zemlju bez Staljina!
U Doboju, gde je rođen i Kiko Sarajlić, uhapsili me jednom u sred dana.
- Oprosti, jarane, ličiš na jednog obijača zlatara!
U Doboj sam opet došao posle puno godina.
Zvao me doktor Jova, onaj što život deli na detinjstvo, mladost, zrelo doba i – fino izgledaš!
Bili s nama neki fini ljudi.
I ja poranio, otišao kod Baneta Višta, pre prve kafe.
Da mu zapalim sveću i odnesem cigareta.
U Doboju, gde se ni jedna se ulica po njemu ne zove.
Na stranu što su ga sve poznavale i šaptale – dobro veče, Profesore!
Nema Baneta Višta ali ima dobrog Jove.
Doktor za dušu, i za sve što zaboli.
Na svojoj “Graciji“ naslikao velikog Baneta.
Da spasi obraz gradu, i državi.
O,Bože, i mene stavio pored njega.
I dolazi jedna gospođa, liči na onu studentkinju kojoj sam se predstavljao kao Rilke, i govori: – lepo si, doktore, ovo smislio, samo si trebao naslikati i nekog živog umetnika!
