Noć je življa i bogatija od dana.
Bile su dve, i bilo mi žao da ih prespavam, dok sam bio u Doboju, i tražio ulicu Baneta Višta, onoga koji se neznancima i belom svetu predstavljao kao – Dobojski.
Ma, jok, nema toga ovde, govorili su mi golubovi, i ribe, nakinđurene za posne gospojinske tanjire, u suboti sa podsuknjom.
Zato na ovom svetu i nema pravde, ali srećom ima ljudi koji pamte Profesora, koji mi je jednom u snu ispričao kako su on i Sveti Sava lovili rajske ptice i nosili ih mrtvim borcima za ručak.
Sve što ne može država, mogu dobri ljudi!
Ono što valja u dobojskom slikarstvu okupilo se u čuvenoj “Graciji“, a naspram nje zid nazvan “Kafana kod besmrtnih“, razapelo je platna i dušu, i u spomen na velikog Baneta Višta, tri dana slikalo i pričalo kako je bilo dok je Bane bio živ.
Bilo je suza, i tambure, poezije, vina i vruće jagnjetine, i svake noći za dame po jedna crvena ruža.
Dolazio je i Banetov Zvjezdan, u “Graciju“ , čiji je duh najlepša slika Doboja.
U vremenu kada je prostaštvo dobilo snagu strasti, Bane Višt se opet vratio među svoje.
Nikad življi i veseliji, i samo malo pokojni.
Svi Čehovljevi likovi sebe shvataju suviše ozbljino i zato su smešni.
Bane Višt je bio ozbiljan čovek, jer je sa životom umeo da se zajebava, i jednom ga je tako odveo u šetnju, i nisu se zajedno vratili.
