Ne bi nam teško pala silna zatvaranja prošle nedelje da imamo neka otvaranja. Ali, avaj. Nemoćna zemlja u kojoj je sve manje pogona, sa suzom u oku posmatra kako se gasi ono što je izgrađivalo. Bivše nije samo subjektivno bolje. Realno, živimo tamo gde je prošlost svetla, a budućnost nikakva.
Zatvorio se rudnik u Zenici. Mrki ugalj se tamo više neće kopati. Ne bi to bilo tragično – treba gledati napred i modernizovati se – ali problem je što nemamo plan šta dolazi posle. Isto važi i za koksaru u Lukavcu. Kao kada ispraćamo stare roditelje koji su ostavili bogatstvo, a raspusni potomci znaju samo da ga propiju i prokockaju.
A kocka je posao koji je danas sigurniji od smrti. Naše vlasti su se prošle nedelje pohvalile milionima koji su se slili u budžet od te pošasti. Niko ni da zucne o tome koliko košta ovaj svenarodni porok koji, na kraju, plaćamo i životima. Da su Topalovići živi, garant bi imali lanac kladionica.
Perici, doduše, one ne trebaju da skoro ceo život bude u sedlu. Podiže taj ulog na našu imovinu. Sad “bari” javno mnjenje da nam za repariranje dve termoelektrane treba 300 miliona. Još se novac od koncesije Serdarovu nije ni ohladio, a već ište nove milione.
„Gospođe su u godinama, treba im šminkanje, a to košta. Raspitajte se, pogledajte cenovnik. Šminkerke i noktarke su sada na većoj ceni nego doktori. Važno je da je spolja gladac, a šta je unutra, nek’ drugi brinu“, objašnjava ovaj esteta. A kad ga čovek pita – pa gde su ti silni zarađeni milioni od dva giganta koja, kako se hvalite, tako uspešno vodite – okrivljuje rast troškova, vremenske prilike, sudar kometa i udar na RS.
Kad smo već odustali od sebe, logično je što se niko nije najedio što umire javni servis. Ljudima ne treba istina nego senzacije i gluposti. Zbog toga i prate objave političara.
Manično-depresivni takt koji ovi daju društvu ukazuje na bipolarni poremećaj. Pretprošle nedelje izdata je direktiva da se radujemo jer su nam darovali praznik bez osnova, a ove da tugujemo jer su proglasili dan žalosti samo da se svojima napakosti. Dakako, normalni ljudi su uživali u suncu, smejali se, družili i nisu marili za otužne pokušaje političara da svaku radost natrune. Kao da nije dovoljno što iz sveta stižu slike užasa, a neki matorci navalili da unište planetu.
S druge strane, bolje bi bilo da je zvanično ugašeno ono što suštinski ne radi, a kobajagi postoji. Manja šteta bi bila ako znamo da, na primer, nemamo tužilaštvo. Svima bi bilo jasno zašto naši milioni odlaze, a niko ne odgovara.
Ali ne samo što smo odustali od toga da popravljamo ovu zemlju, nego nas je za taj posao sve manje. Da smo, u proseku, dobrano u petoj deceniji, opšte je poznato. Oni koji još broje tvrde da se svake godine deset hiljada manje rađa nego što umire. Za tri godine smo izgubili Trebinje, za šest skoro celu Hercegovinu. Neko će sutra naseliti ovu divnu zemlju, a to neće biti naši potomci.
Učiće ih da su ovde živeli ljudi koji su, kad god su birali, birali pogrešno. Klanjali su se volu – i to ne zlatnom. Obožavali su vođe koje su ih pljačkale, osuđivali svakog ko se pobunio.
Gasili su rudnike, fabrike, institucije. Na kraju su ugasili i sopstvenu budućnost.
***
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
Čitaoci reporteri
Podjelite sa ostalim našim čitaocima ono što svakodnevno vidite, sa čime se susrećete, vaše utiske sa putovanja, neobične sutuacije kojima ste prisustvovali i zabilježili ih svojim foto-aparatom tokom ljetovanja, zimovanja, izleta... Pišite nam na našu email adresu:
