I BI NEDELJA: Lovac i razbijeni lonac

„Vuk je to“, reći će za nekog radovana i ostale kostadine koji su se dobro snašli u današnje vreme. „Vučija vremena“, odmahnuće rukom neko ko nije daleko dogurao jer mu je savest proradila. Za to vreme dobitnici tranzicije, sa samopouzdanjem bez pokrića, našim novcem plaćaju svoje dilove i pogreške, izdirući se na nas: „Majstori, šta ste se stisli? Treba nam više para da vam ovo sredimo!“

Prođe i januar u nekom magnovenju. A nije kao da nije bilo dešavanja. Savo je izveo „salto vitale“ – dao ostavku, raspustio ministre, prihvatio mandat, ponovo okupio gotovo istu ekipu i krenuo u novih sto dana. „Sjajni smo bili, ne može bolje. Ali narednih sto dana ima da izdominiramo“, rekao je savo, koji na skali samopouzdanja dobacuje do pet radovana, što je, opšte je poznato, merna jedinica za hodajući primerak Daning–Krugerovog sindroma.

Posebno to dolazi do izražaja kada mu šef nije tu. A ovaj je izbivao iz zemlje, noseći anu fikusić alib(ab)ić kao pokrivalicu, što opet znači da ga ipak boli i da ne može kako hoće. Sad, kad više nije predsednik, mora uvek sa sobom da vodi onoga ko može da koristi službeni prevoz, jer on sam to više nije u mogućnosti.

I dok se oni dovijaju kako da državu što više izmuzu, pravi mlekari su se pobunili zbog neravnopravnog položaja na tržištu unutar sopstvene države, jer je bolji entitet samo za one koji ga vode. Za sve ostale on je uvredljivo loš – penzije su manje, kao i subvencije. Samo je zaduženost veća.

Elem, razgoropadila se ministarka, profesorka italijanskog po vokaciji, što će reći, na savinom jeziku, dakako, osoba koja je u stanju da od poljoprivrede napravi kanconu. Podviknuo je i savo: „Majstori, biće kako ja kažem!“

I šta će mlekari? Razmišljaju – bolje je ne srditi onoga koga je moliti.

Brzom dogovoru doprineli su i savini mediji, koji su objavili cifru isplaćenu mlekarima na ime subvencija. Ostalo je, međutim, nepoznato koliko je to u posetama Vlade Hercegovini.

Osim mlekara, u problemu su bili i autoprevoznici. Blokirali su granice jer je Evropska unija promenila pravila koja im onemogućavaju rad.

Nije do kraja jasno zašto bi to uopšte bilo važno kada se, kako tvrdi javni servis, a bogami i jedan korpulentni tip koji se zabarikadirao u studiju i ne pušta mikrofon, Evropska unija raspada i tamo niko navodno ne želi da ide. Bilo bi dobro da, sada kada su blokade prekinute, a EU ipak odlučila da revidira odluku i prilagodi je vozačima sa Zapadnog Balkana, razmislimo šta nam stvarno treba i ko su ljudi zbog kojih smo satima na granici tretirani kao parije.

U problemu su, uostalom, svi građani, koji sve teže žive dok se savo razbacuje našim parama. Vijadukt je pao u zaborav, kao što će i Ugljevik. Stotine miliona izbili su nam iz džepa, a da niko nije rekao: pogrešili smo, bila je to dobra namera, ali loša procena. Zato što to nije bila ni namera ni greška. Ono što je nama domovina, njima je biznis.

Da posledice po nas nisu tragične, bilo bi komično gledati kako je šest stotina lovaca, na čelu sa prvim ministrom, krenulo u lov na vuka, a isteralo dve mršave lisice. Da ih je veterinar pregledao, garant bi se ispostavilo da je jedna bila slepa, a druga gluva.

Ako nam je savo takav u nečemu za šta tvrdi da je majstor, zamislite kakav je u onome u šta i sami znamo da se ne razume.

***

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.