I BI NEDELJA: Ko vredi leti, ali leti i ko ne vredi

Prošla nedelja je bila u znaku starog pravila naše politike: ko ima vlast – leti. Neko avionom preko okeana, neko helikopterom na stranački sastanak, a neko iz zaborava nazad u fotelju. Oni koji zaista vrede obično ne lete – nego odlaze.

Stripovi ovde nisu samo popularni, nego su i aktuelni. Možda zato što bi, da nama nisu na čelu, da ne kažem grbači, ovi likovi mogli da budu samo u crtanom filmu, eventualno karikaturi. Ali stvarnost, ne samo da je fantastičnija, nego je i okrutnija od mašte.

Tako nam je prošle nedelje doleteo još jedan čudan lik koga su predstavili kao bliskog Trampovog saradnika, a od koga se posle ogradila zvanična američka administracija ovde. Ali to nije toliko važno, pošto je javni servis preneo šta čudni lik smatra, ali nije i šta smatraju o njemu.

U vazduhu se, dok je dolazio ovamo, mimoišao sa željkom koja je letela za Ameriku. Za razliku od pomenutog čiče u velikom sakou kome su se klanjali i čije su reči citirali, željka je primljena ispred kapije, a rečeno joj je da dođe sledeći put, kada će je možda pustiti i u dvorište.

„Samo oni koji ne poznaju diplomatiju mogu negativno da komentarišu naš susret. Čovek je specijalni pomoćnik baš zato što nikad ne znate gde će i kako da se pojavi. Niko ne kaže – svaka ti čast što si uspela da ga uhvatiš dovoljno dugo da te radovan uslika. Kakvi ste to ljudi, pobogu“, čudila se željka.

Za neke je istorija učiteljica, a drugima izgleda inspiracija. Nedelja iza nas je opet aktuelizovala Kaligulu i Incitata. Nije u Senat, ali jeste u Ujedinjene nacije, da predsedava, uvedena Melanija. Zajedničko im je i to što joj ni decenije nisu bile dovoljne da nauči engleski.

U očajničkom pokušaju da ne odleti, Orban je potegao Emira, a ovaj onog korpulentnog lika sa kojim inače vuče konopac, ako već ne izvlače pare iz budžeta. Da su obični ljudi, bilo bi ih sramota da Mađarima sugerišu za koga da glasaju, ali nisu obični, a pitanje je i koliko su više ljudi.

Još jedan, više okrugli nego korpulentni lik, istakao se u letenju prošle nedelje.

„Ko će ovim putevima da se lomi? Neka njima mili ko mora. Zašto da helikopter tu uzalud miruje, a ja već žurim na stranački sastanak. Nemam ti vremena za gubljenje, od mene zavisi republika“, govorio je sebi nenad ulazeći bez griže savesti u helikopter koji mu plaćamo. „Da sam savest imao, ne bih sad leteo, nego se autobusom lomio“, konstatovao je nenad ponosan na svoje izbore.

Za razliku od njega, vlado se, baš kad se činilo da je zauvek odleteo, opet vraća. U nedelji iza nas je okupljenim medijima rekao da je ono što smo svi videli optička varka i obična podmetačina.

„Hvala mome šefu. Eto, ja sam spreman da me pomiluje, pa kad dođe od emira, samo nek se javi. Čekam njegov poziv“, poručio je vlado.

Početak marta je vreme kada na poziv šefa poleti jato vernih članica stranke. Ovde 200, tamo 500, tek, u svakom kraju se okupe na lumperajki one koje ne bi prispele nigde da nisu u stranci.

„Je l’ to vama nešto krivo? Dabome da ćemo da slavimo. Svake godine sve više i jače jer smo uspele da u ovom društvu dobijemo što ni u jednom ne bismo. I to sve zahvaljujući šefu. Reci ti meni gde bih ja na svetu mogla, samo sa osnovnom školom, da budem direktor? Nema te zemlje u kojoj bih mogla da nabavim diplome, a onda i da napredujem. Zato je ovo obećana zemlja za mene i moje drugarice. A oni kojima se ne sviđa, koji ne lete sa nama, mogu slobodno da se sele“, rekla je jedna aktivistkinja zajapurena od igre.

Na kraju, kod nas zaista važi jedno jednostavno pravilo: ko vredi – odlazi, a ko ne vredi – leti. Prvi traže mesto gde institucije postoje kao i mogućnost da žive od svog rada, a drugi ovde žive od tuđeg. I dok jedni pakuju kofere, ovi drugi proveravaju da li je za njih slobodan helikopter.

***

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.