Sveti Januar

Svejedno je što je došla Nova godina, svejedno je što je sva rodbina bila na okupu za najradosniji praznik Božić, svejedno je i što ovi na budžetu imaju ovoliko (statističari već izračunali koliko) neradnih dana i što će svi ti zimski praznici proteći bez zime i snježne čarolije. Svejedno je.

Što se tiče ispraćaja stare i dočeka Nove u našem gradu- minus, moglo je bolje. Bili ste?
Ok, ako imate 9-14 ili preko 60, možda vam je i bilo zanimljivo. Ostalima?
 
Ne, nemam ništa protiv nikoga, mislim Dade, Vanje i Petra, nego mi je to sve bilo mlako i malko, bez pravog filinga za radost i veselja u srcima. Možda je do mene? Izgleda da je to novoj generaciji, koja nije zakačila ni malo prijeratnog, dovoljno.
 
Da ne pominjem promašaj u tajmingu i početku novogodišnjeg vatrometa-deset minuta prije 00:00.
Ljudi, ipak je doček Nove jednom u 365 dana. Valjda možemo bolje i više? Ne. Ili da. Nije sve u 5.000 km, treba malo i volje, duha.

Vidjećemo večeras na popravnom.

Još jednu stvar vjerovatno nikada neću ukapirati, a to je zadovoljstvo bacanja petardi. Petarde, koje su evoluirale dotle da više liče na zolje, nego na sebe same. Nisu to više one male zelene, već velike i crne: sada na jednoj polovini tog eksplozivnog sredstva piše GLAVA, a na drugoj PETARDA. Frapirala sam se od tog  inovativnog izgleda i zvuka, kao i sljedećeg događaja. Krenem parkom do trga da vidim tu ponudu koju nam je gradska uprava obezbijedila za NG. Ispred mene lagano šetaju mama, tata i sin ( 9 ili10-godišnjak).Tada normalno, kao da pali cigaretu, tata upaljačem zapali ( pretpostavljam onaj dio na kome piše GLAVA) petardu koju sin drži, a zatim baci.
 
Buuum!

Zamalo da se, kao u srednjoj, bacim na beton misleći da tako mogu da izbjegnem gelere!
Čudu još nije kraj, jer čujem mamin blagoslov: Bravo, sine!
 
Bože, ima li te?

Sve u svemu, ništa novo. Osim što ćemo sada mjesto 13 na kraju pisati 14.

Ipak, pogledavši se u ogledalo, shvatim da sam starija, bogatija (iskustveno) i – ma svejedno, the show must go on!